Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ; може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада.
Вук Стефановић Караџић
На данашњи дан 6. новембар 1787. рођен је српски језички и правописни реформатор Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, генијални самоук који је направио одлучан преокрет у српској литератури – она је од његовог времена добила изразито народно и национално обележје.
На „Књижевном договору“ српских и хрватских културних радника у Бечу 1850. допустио је да штокавски дијалект српског народног језика постане јединствен књижевни језик оба народа, што је вероватно његова животна грешка, али је у време узлета идеје братства јужнословенских народа било веома тешко предвидети последице такве широкогрудости.
После пропасти устанка 1813. и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и ,,Писменицу“ (граматика), а 1818. ,,Рјечник“.
Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја остану познате широм Европе, а угледни Универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором. Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су Вукове језичке поставке оправдане. Цела епоха – развијени српски романтизам – била је под његовим утицајем. После 33 године у туђини, његови посмртни остаци пренети су 1897. из Беча у отаџбину и уз Доситеја Обрадовића почивају испред Саборне цркве у Београду.
Иво Андрић о Вуку
„Вук је био човек стварности. Једна од урођених особина његових била је лако, брзо и сигурно ‘познавање света’. Као научник-борац, Вук је имао необично развијену способност да уочи стварност и да је искористи за што брже и што потпуније остварење својих идеја. Тако је, искоришћавајући вешто и талас романтизма и пораст европског интересовања за народе Турске Царевине који су стали да се помаљају на видику времена, изнео пред научни и књижевни свет нашу богату народну књижевност, наш фолклор, нашу новију историју, цео потенцијал дотле скривеног бујног и особеног духовног живота свога народа. Исто тако, и још боље, Вук је осећао и познавао савремену стварност нашу; као човек и књижевник, он је и живео и радио не губећи никад везе са њом.“
Стручно веће српског језика и књижевности
