Када се тог прохладног јесењег поподнева враћао из уобичајене шетње,Иво Андрић се веома зачудио када га је дочекао фотограф.Онда су му саопштили да је добитник Нобелове награде за књижевност.
Фотографија је настала 1961. године испред зграде у којој је живео на данашњем Андрићевом венцу.Честитке су почеле да пристижу.
,, Најискреније вам кажем, нисам ово очекивао.Веома сам узбуђен и изненађен. Упрвом тренутку нисам поверовао да сам заиста добио ово високо признање, висок0 за мене и за југословенску литературу. Упрвом тренутку нисам поверовао да сам заиста добио ово високо признање, високо за мене и за југословенску литературу уопште.Ето, био сам у шетњи,пошао кући на ручак, а стигао на ову свечаност…..“
Супруга Милица Бабић даровала је Андрићу букет жутих хризантема , а букет црвених ружа предао му је отправник послова Шведске амбасаде Рене Белдинг.
Телефон у Андрићевом стану није престајао да звони…честитали су пријатељи,рођаци,удружења……редакције из целог света тражиле су изјаве, интервјуе.Стрпљиви Андрић давао је изјаве на француском, немачком , италијанском и другим језицима.
Стигао је телеграм -честитка од маршала Тита , а у штампи су објављене изјаве најпознатијих јавних и културних личности.
У Клубу књижевника у Београду Иво А ндрић је одржао конференцију за штампу на којој скромно изјављује:
,,Знам да награда може припасти само једном човеку и зато се осећам само као носилац награде, а част коју она чини проширујем на целу моју земљу и на све њене народе…“
Београдом се ширио понос….
